PVC hidroizolacija

PVC (polivinil­hlorid) je danas jedna od najviše korišćenih termoplastičnih hidroizolacija. Proizvodi se postupkom polimerizacije monomera vinil hlorida, pri čemu nastaje gas iz reakcije etilena sa kiseonikom i hlorovodoničnom kiselinom. Ta reakcija daje zasićenu i visoko inertnu hemijsku vezu.

Proizvodnja se vrši po jednom od tri poznata postupka (kalendiranje, ekstrudiranje i premazivanje). Postoje tri tipa sintetičkih folija: neojačane, lagano ojačane vlaknima ili tkaninama koje deluju kao ojačanje, i folije ojačane staklenim i/ili poliesterskim vlaknima ili tkaninama. Neojačane folije se proizvode kalendiranjem ili ekstrudiranjem. Ojačane folije mogu da se proizvode laminiranjem dva sloja neojačane folije sa slojem ojačanja između njih.

Bitno svojstvo je otpornost na industrijske zagađivače, razvoj bakterija i ekstremne vremenske uslove. Ako PVC folija dođe u direktni kontakt sa novom bitumenskom hidroizolacijom ili termoizolacijom od EPS­a, dolazi do izlučivanja plastifikatora iz PVC hidroizolacije i povećanja krtosti. U novije vreme, poboljšanim tehnologijama proizvodnje, uz upotrebu plastifikatora velike molekularne mase, veoma je smanjena sklonost migraciji plastifikatora iz PVC smole. To se postiže dodacima (plastifikatorima, puniocima, stabilizatorima, pigmentima)što omogućava zadovoljavajuću fleksibilnost, UV stabilnost i otpornost na požar.

Sintetičke hidroizolacione folije

Kada se sprovedu sve faze u odabiru hidroizolacionih sistema, u najvećem broju slučajeva kao pravilan izbor nameće se ugradnja sintetičkih hidroizolacija zbog brzine ugradnje, zahtevane trajnosti i konačne cene. Zbog toga su sintetičke hidroizolacione folije danas u građevinarstvu jako rasprostranjene i uspešno se primenjuju kod hidroizolacija:

• ravnih krovova
• podzemnih konstrukcija
• tunela i galerija
• bazena i rezervoara za vodu
• brana
• deponija komunalnog i industrijskog otpada
• kanala

S obzirom na način ugradnje, krovne sintetičke folije dele se na: slobodno položene sa balastom (u ove sisteme ulaze i sistemi hidroizolacija “zelenih” krovova) i mehanički pričvršćene sisteme.

Sve sintetičke folije se međusobno spajaju varenjem toplim vazduhom. Pre samog varenja, mesta preklopa na kojima se izvodi varenje neophodno je očistiti sredstvom za čišćenje. Samo varenje izvodi se specijalnim alatima i mašinama, ručno ili automatski.

Širina preklopa zavisi od tipa hidroizolacije. Za sisteme sa balastom minimum širine preklopa je 5 cm, za prohodne to­ ple krovove 8 cm, a za neprohodne mehanički pričvršćene krovove 11 cm.

Temperatura vazduha za varenje zavisi od vrste hidroizolacije. Za PVC hidroizolaciju ona iznosi 400 – 450°C, a za TPO hidroizolaciju 300 – 350°C. Temperatura varenja zavisi i od temperature vazduha u prostoru, pa tako pri nižim temperatu­ rama okoline temperatura vazduha za varenje treba da bude viša, kako bi se dobio kvalitetan vodonepropustan spoj.

Hidroizolacija podzemnih delova konstrukcija mora da zadovolji visoka fizičko­mehanička svojstva, uz minimalno potrebno održavanje. Tlo je pod uticajem padavina i podzemnih voda.

Horizontalna hidroizolacija se izvodi ispod temelja i podloga izloženih vlazi, kako bi se sprečilo vertikalno širenje vlage iz tih konstruktivnih delova u one iznad njih (zidove i podove). Horizontalna hidroizolacija ispod zidova postavlja se odmah nakon betoniranja temelja. Izolacija ispod podova izvodi se kada više nema sleganja zgrade. Horizontalna hidroizolacija postavlja se iznad nivoa okolnog terena, podignuta 20 – 30 cm. Vertikalna hidroizolacija se izvodi sa spoljašnje strane podrumskog zida do dna zida i postavlja se samo na zgrade sa podrumom ili suterenom. Postavlja se na prethodno izravnanu podlogu zida. Spolja mora da se zaštiti od mehaničkih oštećenja čepastom folijom, termoizolacijom, geotekstilima ili zidom.

Tunelogradnja je grana građevinarstva u kojoj je intenzivno počela primena si­ ntetičkih folija kao hidroizolacija. Na po­ dlogu obrađenu torkret betonom, posta­ vlja se izravnavajući/kompenzirajući sloj geotekstila koji se pričvršćuje mehanički. Na taj način dobijamo spremnu podlogu za izvođenje hidroizolacije. Hidroizolacija se obično polaže poprečno u odnosu na smer tunela. Spojevi se izvode dvostru­ kim varom koristeći odgovarajuće ure­ đaje, nakon čega se kontroliše pritisak u prostoru između varova (treba da iznosi min 2 bara). Debljina sintetičke folije kod tunela je, prema važećim normama i propisima, minimalno 2 mm. Ponekad se primjenjuje i “sigurnosni sistem”, koji se sastoji od dvostrukog sloja hidroizola­ cije i niza cevčica kroz koje se, u slučaju oštećenja, injektira niskoviskozna poliu­ retanska masa koja zaptiva hidroizolaci­ ju. Postavljaju se 3–4 cevčice na svakih 100 m2 hidroizolacije. Pre izvođenja sekundarne betonske obloge, hidroizolacija treba zaštititi slojem geotekstila.

U visokogradnji, primena sintetičkih fo­ lija slična je kao u tunelogradnji, među­ tim tu postoji puno više prodora. Bitno je da se poštuje tehnologija tako da se sintetička folija odvoji od podloge i sloja betona pomoću geotekstila. Debljina fo­ lije koja se koristi u visokogradnji je mini­ malno 1,5 mm. Prodori kroz konstrukciju rešavaju se upotrebom zateznica i poli­ uretanskog kita. Jako je bitan i signalni sloj (npr. narandžaste boje), koji ukazuje na eventualna mesta oštećenja ili ne­ pravilno izvedene spojeve. “Sigurnosni sistem” se primenjuje i u visokogradnji. Ako slučajno dođe do prodiranja vode kroz hidroizolaciju, voda koja se nagomi­ lava između betona i hidroizolacije počinje da izlazi kroz prethodno postavljene cevčice. Kako su cevčice postavljenje u poljima od oko 100 m2, sanacija se može izvesti na manjim površinama, što znatno smanjuje troškove

Krov je konstruktivni element objekta koji zahteva ozbiljan pristup prilikom izrade projekta, definisanje svih elemenata i kvalitetnu realizaciju. Krov je završni element objekta, štiti objekat od svih spoljnih uticaja. Ravni krovovi su poseban projektantski i izvođački poduhvat, koji ne toleriše improvizacije i greške. Pojam "slagani ravan krov" javlja se kao definicija za sistem koji se sastoji od noseće konstrukcije, termoizolacije i završnog sloja hidroizolacije. U zavisnosti od namene objekata, različiti su materijali koji se primenjuju. Ravni krovovi mogu biti prohodni, neprohodni ili zeleni. Svaki element sistema ima određenu funkciju. Noseća konstrukcija može biti izrađena od armiranog betona ili trapezastog lima. Ako imamo grejani prostor ispod krova, obavezan element je parna brana koja može biti i samolepljiva. Parna brana ima zadatak da spreči prodor vodene pare do toplotne izolacije. Iznad parne brane postavlja se sloj termoizolacije, mineralne kamene vune, ekstrudiranog polistirena i drugo. Završni sloj je hidroizolacioni sloj ili, u zavisnosti od namene, iznad ovog sloja mogu biti još neki elementi sistema. Uloga hidroizolacije je da spreči prodor vode i vlage u ostale slojeve ravnog krova i procurivanje u sam objekat.

Kao i svi proizvodi, sintetičke hidroizolacije imaju punu funkcionalnost samo ako se pravilno ugrade. Pored detaljnog pregleda konstrukcije i podloge koja treba da se hidroizoluje, izvođač hidroizolacije treba da upozori rukovodioca gradilišta o eventualnim nedostacima u podlozi pre ugradnje hidroizolacije. Posebnu pažnju treba posvetiti podlozi pri sanaciji postojeće hidroizolacije. Treba dati procenu da li podloga u ovom slučaju zadovoljava ili je potrebno ukloniti pre izvođenja novih slojeva izolacije. Preporučuje se izvođenje probne prionjivosti nove hidroizolacije sa starom podlogom.

Podloga treba da bude kompatibilna sa hidroizolacijom. Ako podloga nije kompatibilna sa hidroizolacijom može da dođe do hemijske reakcije koja može da degradira hidroizolaciju. Iz toga razloga treba postaviti razdelni sloj (geotekstil poliesterski ili polipropilenski, termoizolacija – EPS, XPS, mineralna vuna). Kao rezultat može da se javi skupljanje i ukrućivanje hidroizolacije, što može da ima za uzrok čupanje hidroizolacije na mestu pričvršćenja.

Uređaji za ugradnju. Fenovi koji ispuštaju topao vazduh treba da se zagreju do odgovarajuće temperature, kako bi se omogućilo topljenje hidroizolacije i spajanje na molekularnom nivou. Ta temperatura zavisi od lokalne temperature okoline i materijala koji se koristi za hidroizolaciju.

Hidroizolacija na mestu spoja treba da se očisti odgovarajućim sredstvima kako bi se uklonile nečistoće koje mogu negativno da utiču na sam spoj. Pričvršćivači koji se koriste u sistemima mehaničkog pričvršćivanja hidroizolacija treba da budu od ovlašćenog proizvođača tih elemenata.

Dve najvažnije vrste metoda za kontrolu spojeva, koji osiguravaju tačnu informaciju o kvalitetu urađenih spojeva na terenu:

1. Nedestruktivno testiranje spojeva:
   • Vizuelna kontrola
   • Naduvavanje – omogućava trajno proveravanje vodonepropusnosti spojeva
   • Vakuumska komora: omoguća­ va kontrolu pojedinih tačaka na spojevima
2. Destruktivno testiranje spojeva:
   • Testovi na istezanje i ljuštenje provode se na uzorcima spojeva najkasnije 24 sata pošto je spoj urađen.